Malo sam spavao od trenutka kad je Kata krenula na put, samo sam računao gdje bi sad mogla biti, kad će doći, kad ću je zagrliti, kako ću je dovesti u svoju sobu, zamišljao sam sve što mladi čovjek već može zamišljati sa svojom mladom ženom. Doduše, nije mi najbolje išlo u glavu da mi je to žena, jer nikad je u životu nisam vidio ni poljubio.
– Nije vam valjda podmetnula nečiju sliku? – nasmijao se Mladen.
– A nije. Podmetnula mi svoju.
– Kako to mislite, podmetnula svoju?
– A, eto, lijepo. Brod je onda putovao nešto više od mjesec dana, rekli su mi da dolazi 26. kolovoza, nikad neću zaboraviti. Ja sam se tjedan dana prije dao na čišćenje, ribao sam pod, bio je drveni, onda još nije bilo lakiranih. Ribao sam i onaj vanjski WC, koliko se to moglo, znate kako su ti vanjski zahodi izgledali. Kupio sam novo odijelo, cipele, čarape, sve novo.
Provjerim ja, brod se očekuje oko tri poslijepodne. Dođu k meni moji prijatelji. skupi se nas jedno deset, dvanaest, ne sjećam se točno, ali znam da je bio Juraj Bosnić s curom, on je s Korčule, Mate Šošić iz Livna i Zlatko Derenčin sa ženom, on je već bio oženjen, on je naš, tu negdje oko Koprivnice. Drugih se više ne sjećam, morao bih pogledati sliku na kojoj smo svi.
U pola dva krenemo u Port Melbourne, računamo tamo još nešto popiti, je li, imamo vremena, a ja k'o žica na tamburi, samo što ne puknem. Odjednom vika, strka, graja, ljudi izlaze, izađemo i mi, vidimo, brod se približava. Ali vrag se vuče da ne može polaganije, kao da mu melburnški zaljev nije dosta dubok. Dok je pristao, prošlo je kojih četrdeset minuta. Vječnost, ako čekaš ženu koju nisi nikad u životu vidio.
Kad je konačno brod pristao, spustili most, gužva da ne može gora. Policija pokušava napraviti red, ali gdje ćeš ti praviti red s takvima kakav sam bio ja? Svatko čeka nekoga koga nije godinama vidio. Bilo je i onih koji su čekali Hrvate, koji nisu poznavali nikoga, samo da vide ima li koga iz njihova kraja pa da ih odvedu k sebi i pomognu im pri početku novoga života, a bila je i hrpa nas koji smo čekali svoje drage telefonski povjenčane žene. S nama je bilo najgore. Sperma udarila u glavu i ne znaš što radiš – govorio je Julije zaneseno.
Kako se opuštao, Julije je sve više govorio dijalektalni kajkavski, odnosno miješao ga s čistim hrvatskim i s poštapalicama na broken englishu.
– Nema te policije koja te bu zaustavila, no way. Ljudi silaziju dole, vika, cika, strka, ljudi se grle, ljube, Talijani dopelali muzikaše, sve se ori od pjesme. Gdi buš ti u toj gužvi našo nekog svoga? Ja sam Kati napisao šta i kako, jer znam kako je bilo kad sam ja dolazio. Doduše mene nije nitko čekao. Mene su dočekali policajci i carinici i z menom, ko i s drugima koji su došli sami, drito u Bonegillu, logor za emigrante, negdi v riti pokraj Wodonge, ali ja sam reko Kati da ak' se ne najdemo, da se ne udaljava od carinarnice i da čeka na keju dok se ljudi malo ne raziđu, pa se bumo onda našli.
Ofkors, putnici s broda najprije kroz custom office, pa tamo čekaj i onda kad se ljudi konačno nađu, mjesto da odma idu doma, oni tamo opale grljenje, ljubljenje, cmok-cmok, kissykiss, pa pričanje, sve dok ih policija ne potjera iz luke. I tako ti ja čekam još jedno sat vremena dok se gužva malo razišla. Jura Bosnić dobro se sjetio da ponesemo jedan small table, stul ili stolček, tak' da stanem na njega i da budem na malo višem, da mogu bolje vidjeti, ali nigdi nikoga 'ko bi sličil na moju Katu. Držim ti ja sliku in one hand, a s drugom se držim za stup da me rulja ne odnese, ali uzalud.
Ja sam si za prepoznavanje, tak smo se dogovorili, stavio bijeli šal, ali bilo je dosta ljudi s bijelim šalom, pa sam umirao od straha da mi ju neko s bijelim šalom nekam ne odvede by mistake, a ja dao tol'ke novce za put, to me počelo mučiti. Jura se dere: "Kateee, Kateee", ali ništ'. Raspokrajili se mi na sve strane i gledamo, međutim nigdi Kate sa slike. Prestali ljudi silaziti s mosta, mene uhvatila panika, bloody hell, mačka je zgodna, pa da si nije nekoga našla na brodu i lijepo šmugnula s njim, a ja nebum nikada doznao gdi je. O, takvih slučajeva je bilo! Ja ju lijepo povjenčao i sve platio da si drugi masti brk, a ti, Julije, aj si sad tražit' žensku ispočetka. Tebi, vidim, zvuči smiješno, ali meni nije bilo ni najmanje, bilo je takvih slučajeva kolko voliš, you know?
– Konačno svi otišli, ostalo samo moje društvo s policijom, kad ugledam ti ja kak iz custom officea prema nama šepesa mala ženskica. I to baš onak, dobro šepa. Vidi se da joj je lijeva noga dosta kraća, makar ima ortopedsku cipelu, pa se sve zvija iznad kuka u struku na lijevu stranu. E, i ti ćeš nekog razveselit, mislim si ja. Ali, majčino ti janje, mačka ravno na me. Veli Jura:
– Julije, ova je, bogami, tvoja.
– Bentisveca nije valjda! – velim ja na glas, ali, vraga nije! Dogega se šepava s kufrom ravno do mene i zakrešti sramežljivo:
– Ste vi gospon Julije?
Aj k vragu Julije, mislim si ja. Gledam ju, ma ni izbliza ko na slici. Je, to je ona sa slike, ali znaš ti kak fotografi izretuširaju sliku, pa svaki akrap ispadne model. Ni blizu zgodna ko na sliki i još k tomu šepava!
Buljim ja u nju, ona u mene. Moji dečki zinuli i gledaju kaj se bu sad dogodilo. Fucking Jura se bezobrazno ceri kak me je mačka oženila, ali kad sam ih pogledao, očito im je prisjelo. Bastards! – zarežim ja, i svi do jednoga su se momentalno počistili. A bili smo se dogovorili da drito iz luke idemo slavit u Ribarski klub u Footscrayu, gdi sam sve platio da nam pripreme onak, svatovsku večeru. Još sam neke pozvao s posla i neke susjede, trebalo nas je biti jedno trideset. Meni čuka v glavi radi 120 na sat kaj sad da radim, bloody me? Da ju zagutim na licu mjesta ili da ju pljusnem, okrenem se i doma, ali policija bu me našla. Ja sam joj fucking husband, ja sam potpisao garanciju. Još me budu zatvorili ak ju tu u luki ostavim.
– Oprosti, znam da nisi oduševlen kaj me sad takvu vidiš… – procijedi ti meni Kata.
– Kaj te sad takvu vidim, a? A kaj si jučer bolje izgledala?
– Nisam – propiskutala šepava k'o da joj se kost zadela h žvegli.
– Kaj mi nisi mogla reč' da si šepava, vraktejebi šepavu – rasrdim se ja, tak da su me svi mogli čuti. Okupili se tu neki radoznalci, privukla ih moja dernjava, ali kad sam i njih pogledal, i oni se u trenutku raspršili, i ja osto sam sa šepavom Katom. Došo immigration officer da treba sredit još neke papire zbog invaliditeta i kak' to već ide dok dođeš u stranu zemlju, a ja mu doviknem: – Zadržite si vi, sav taj svoj fucking paperwork skup s Katom. Vratite ju na brod i žnjom natrag ili si ju vi zemite!
Čovek me gleda sažaljivo i samo procijedi: – Sorry, guys, ali moramo to obaviti. Kimne glavom Kati da ga slijedi, a meni veli da idem žnjima, jer trebam prevodit i da sam ja garantor, pa da moram papire potpisati i pobrinuti se za nju.
Fucking hell, kaj mi se vrtelo v glavi, a pil sam samo himbersafta. Kaj bum i kak bum sad žnjom? Niš, pogledal bum kad ide prvi brod i žnjom natrag. Samo kaj me bu to opet koštalo. Budem probal razgovarati sa službenicima i objasniti im kak me je nasamarila pa nek ju odvedu u Bonegillu dok ne nabavim novce da ju šupiramo back to Križevci ili kamgod vu Božju mater, samo dalje od mene.
